 |
Папир:
Freelife Mérida
cream 140 gr/m2
I издање (2004) – распродато
Штампа:
АртПринт Нови Сад
|
|
|
Наручите књигу
по најповољнијој цени,
уз доставу на Вашу адресу |
|
|
Погледајте како
на фотографијама изгледа ова необична књига |
|
|
Погледајте
један ТВ снимак о књизи у ком се види њен јединствени и
необични облик |
|
|
Пошаљите свој
осврт на књигу |
|
|
Прочитајте шта
су о књизи написали
|
______________________________________________________
Ивана Жигон
Јединствена појава на уметничком небу
У Београду се недавно
појавила посве необична књига препуна пријатних изненађења. Малог
формата (120х160 mm), омотана траком на којој пише: „Теби”.
Да бисте је прелистали,
свлачите траку и... у руци вам се нађу четири књижице које је трака
држала на окупу. Видите четири исте насловне стране (и наслов на
свакој исти: „Теби”). Ипак, разлику чине поднаслови: „са којом сви
стихови постају пјесме”; „без које ови стихови не би постојали”;
„без које ови стихови безгласно самују”; којој су стихови једини дом,
заувијек”). Отварате прву књижицу и схватате да је то један лист
пресавијен тако да чини осам малих страница. Размотавате и други
лист, и трећи...
Пред вашим очима отвара се
простор богато украшен сликама Прерафаелитског братства: Вилијам
Морис, Данте Габријел Росети, Лорд Фредерик Лејтон, Хенри Волис...
Међу сликарским платнима, цртежима, таписеријама, украсима... као да
лебде пергаменти са стиховима исписаним ћириличним красописом. Све
стилски уједначено и изванредно сједињено у целину (вероватно зато и
пише да је ову књигу „саставио” Радомир С. Милић). Док под прстима осећате пријатну текстуру
квалитетног акварел папира, знате да у рукама држите нешто заиста посебно.
Јединственост и посебност
овог ликовно-песничког дела не исцрпљује се у спољашњем изгледу, у
опреми. Мада на први поглед плени изгледом, нудећи обиље дивних
слика и ликовних детаља, ово је ипак збирка стихова. Они се нижу,
лепршави, романтични, сетни... ракићевски одмерени у количини
(понегде тек стих или два, као украс: Ово су твоји стихови / ја сам
их само записао...). Повремено, а нарочито у песми „Без тебе”,
стихови бљесну и костићевски раскошним ватрометом кованица:
Протиче вријеме
безвремено…
Тиња дивота
бездивотно…
Плету се мисли
бесмислено…
Промиче живот
беживотно…
Нижу се снови
бесановно…
Грчи се тијело
бестјелесно…
Лутам у стиху
бестиховно…
и све је празно –
бестебесно.
Без тебе све je
бесмислица
дане ми ждере
безданица
сновима хара бесаница…
Докрајчиће ме бестебица.
Читати ову необичну књигу
(уз неизбјежно уживање и у гледању) значи напајати се узвишеним
надахнућем даровитог песника који у савремену српску поезију враћа
већ готово изумрли осећај за ритам, за течну, складну, неизвештачену
риму, једном речју – за лепоту песме.
Имајући у виду три услова која је 1911. навео Богдан Поповић
састављајући Антологију новије српске лирике („песма мора имати
емоција, песма мора бити јасна и мора бити цела лепа”), неке од ових
песама можемо сматрати антологијским. Пажљивијем читаоцу неће
промаћи песма „Заспи...” која плени необичном римом, правим
откровењем:
Испружи се на диван
затвори очи, заспи
у сан утони диван
сновима стварност заспи
и ја ћу немир збити
у трен, кад душа усне
и тада ће се збити
љубићу драге усне…
У освит ноћног скупа
на дрхтај твога јава
ми сањаћемо скупа…
Снови су наша јава.
Римовање речи које се исто
пишу, а имају различито значење, ниједан наш песник досад није
користио. Овде то није тек пука новотарија која је сама себи циљ.
Песничка новост је складно уткана у ткиво добре песме дајући јој
додатни, посебан, јединствен окус. Сјајан пример како се модерним и
новим обогаћује баштина српског песништва.
Радомир Милић, несумњиво
даровит песник чије су раније песме већ постале део Храма српског
песништва, овим песничко-ликовним делом унео је новину, донео јединствену,
пријатну свежину у старинском руху, богатећи њоме колико српско песништво, толико и
издаваштво. А чињеница да овај изванредан
четворолист краси излоге многих београдских књижара (што је изузетак
када је савремена поезија у питању) потврђује да читаоци нису
изгубили занимање за Стих, за Уметност и за Лепоту.
Када у неком излогу
угледате необичну сликовницу стихова „Теби”, немојте је
заобићи. Додирните је. Прелистајте. Напојите душу лепотом.
Бисери попут овога не
виђају се често.
______________________________________________________
Миле Медић
Песнички листови
Песник Радомир Милић
појављује се у поезији увек у другом руху, па се чини да се под тим именом јавља више
песника. У тим разноврсним облицима непромењив је и увек нов само његов песнички дар.
Сада се појавио у новом
облику, друкчијем од свих пређашњих и садашњих. Није издао нову књигу, него нову поезију у листовима какви су се
некада писали и слали као посланице пријатељима и владарима, или су се тајно односили на руке
обожаваним госпама. На њима не пише име госпе којој су упућени. На сваком листу је тајно име и адреса – Теби.
Име пошиљаоца је такође скривено. Његови танко изгравирани иницијали једва се могу
наћи уплетени у раскошне украсе орнамената и слика.
Све то песничким листовима
даје драж тајне. Гледалац и читалац има утисак да му је у руке
ненадано доспело нечије тајно љубавно писмо.
И после дугога гледања и читања, одгонетања и нагађања, листови остају тајна, она најлепша
тајна коју садржи свака уметност, нарочито поезија.
Листови су складан спој
слика и песама. Не зна се где почиње слика и
где завршава песма. Ужитак који може имати гледалац и читалац
разгледајући ове листиће може бити прави уметнички доживљај, као и увек када се човек нађе пред лепотом.
Лепота и није ништа друго него оно чега се човек никада не може нагледати.
Поезија Радомира Милића
настанила се на листовима попут оних који се могу наћи у старим
споменарима.
Међу раскошним сликама и
орнаментима може се наићи и на раскошно лепе стихове, као у песми
„Заспи...”:
Испружи се на
диван
затвори очи,
заспи
у сан утони диван
сновима стварност
заспи
Ово су најпуније и
најзвучније риме у нашој поезији. Оне одјекују у песми као јека
истим гласом, али потпуно новим песничким смислом и значењем.
Стихови су просути на
четири песничка листа који се расклапају, сваки на осам страна.
Њих повезује једна трака, једна поезија и један истанчан осећај за слику и сликарство.
Задивљује чињеница да се на
тако мало простора може наћи тако много садржаја и лепоте.
______________________________________________________
Бранислав
Матић
Последњи чувар свете ватре
Писати стихове у
једној оваквој епохи, поготову „обичне љубавне песме”, права је
храброст. Обред, жртва, иницијација. Страшни изазов демонима
цинизма.
Песник је последњи
чувар свете ватре, бранилац цитаделе у тврђави коју су одавно
напустили и Краљ, Свештеник, Ратник, Жена. Узалудност тог херојства
чини га још величанственијим.
Подвиг песника
једнима обнавља наду од које ће живети, друге подсећа да природни
рат против наоружаних трговаца никада суштински не могу изгубити, а
Њој, којој из необјашњивих разлога
певамо, заиста гради једини стварни дом. Песникова „чедна порочност”
спада у божанске парадоксе.
Твоји стихови и
начин на који си их изобразио, укратко, веома су лепи и причињавају
радост. Крунски разлог да нека Права Жена поклони (поново) свој
живот теби или некоме ко се послужи твојом чаролијом. Остало су
брбљања јалових критичара, тих неостварених писаца у најави. Ако би
баш требало да издвојим једну од четири табле-посвете која ми се
највише свиђа, онда би то била она коју сам скривено већ цитирао у
свом непотребном и таштом мудровању. Она са најмање речи и највише огња.
Енд кампф.
| 
