______________________________________________________

И лако је, и тешко, дочекати први рукопис, први манускрипт младог човека или младог песника, који већ дуго спи или бди у човеку. Лакоћа је у лебдењу и поновном узлету песничких појмова, симбола, метафора, форми и говора, а тешкоће се нижу, једна за другом, када поново и поново читамо и текст, и подтекст песама, „јадних сирочади”, како је певао, на заранку млађаног свог живота, Бранко Радичевић, „првак и првенац, наш” (Исидора Секулић).

Песме или песнички текстови Радомира Милића илити Милића од Бачве, ближе су традицији него деструкцији песничког твора и говора. Оне, те песме у лакој замотаности баладом романсом, испуњене су, истовремено, безбрижном гордошћу и брижном упитности, говором из срца и реториком „на сав глас”. Милић од Бачве час пријања животу као реци која тече, а час улази, скочимице и налетице, на песничку делатност у „радионици снова”. Уз то забруји, веома дискретно, и онај иронични тон који припада генерацији умне и паметне младости. Иако се, покадшто, чини да је реч о једном једином циклусу, о једној збирци по тематској сродности, ипак се на развођима сваке од овде усидрених песама осећају ритмови и знакови комплетније песничке личности.

Постоји једна болна мисао

која не зна за изузетак

о чему год да будем писао

увијек је најљепши

почетак

Тај дах почетка, тај замах на старту песничког говора, варираће се од песме до песме и тако читаву књигу обележити једном зрелом младошћу и једним словом које рађа богатство без напетости и напрезања, служећи левитанству, лебдењу и поновном узревању песничких слика и опалним сенкама песничког бића у блаженој самоћи.

Широких руку и добре воље треба дочекати прве стихове и риме Милића од Бачве. Издавачима, штампарима, читаоцима, слушаоцима и љубитељима биране песничке речи, логоса који се препознаје па ипак истражује, свесрдачно препоручујем рукопис „Могле су бити пјесме”, прворођену књигу Милића од Бачве.

др Мићо Цвијетић

Увијек је помало ризично, и није баш лако, говорити о првој пјесничкој књизи и уопште о првим књигама, било да се ради о прози, било да се ради о поезији. Ми са искуством, који смо прочитали доста књига и о њима писали, са тим и критичарским и стваралачким искуством, размишљамо о томе каква ће бити друга, сљедећа, поготово кад се ради о поезији. Питамо се да ли ће пјесник у свом даљем стваралачком напору слиједити ту линију или ће тражити неке друге поетске стваралачке просторе.

Након читања ове збирке пјесама лако је осјетити да у овој поезији избија једна еруптивна стваралачка осјећајност. Ова поезија има своје тематско гранање, наравно, и мотивско; има и своје семантичке слојеве. Пјесник самоувјерено исказује свој стваралачки его. Неприкривена је персоналност пјесничког субјекта. Након уводне пјесме, на неки начин и програмске („Умјесто предговора”), слиједи један прозно-поетски пасаж у коме аутор трага за суштином, завирује у унутрашњост „недокучиву, варљиву”. Ипак, не настављају се такви прозно-поетски пасажи, него даље слиједе пјесме јаке љубавне осјећајности, дакле љубавна поезија или још боље речено – пјесме о љубави. Ту се исказују непригушена осјећања, отворено, и те пјесме су најчешће у римованој форми. Има више таквих успјелих римованих љубавних медаљона. Један од њих је изузетно успјела пјесма:

Сањарим свјетлост у твоме оку

у праскозорје

у свануће

сањарим звијезду превисоку

тонем у празно ишчезнуће...

У овој збирци долази до укрштања мотива и простора, медитеранског (јадранског – пјесник је живио на мору) и континенталног (београдског). Неки стихови имају призвук ђачких споменара (у чему не видим ништа лоше). Бљесне понекад и лијепа метафора, односно синтагма, попут ове: „давна Божија сјетва”.

У овој поезији, тачније у неким њеним стиховима, покреће се једно поетичко питање, питање које је било једно вријеме доста присутно код нас у тумачењу поетике наших романтичара (а оно је присутно и у још неким нашим књижевним правцима), гдје се говори о томе да поезију пише бол. Тако имамо и овдје рецимо стих: „само се несретник пера лаћа”, или други: „оловка шара срцем од жучи”.

Читајући пјесме у овој збирци наилазимо на преиспитивање, односно напоре ствараоца пјесника да преиспитује однос према љубави, однос према пјесми, пјесник је и уопште запитан над смислом писања. Неке пјесме су, како би се то рекло, „продуженог трајања”, продужене лирске дескрипције, као што је „Јама у срцу” и неке друге. Чини ми се да су доста успјешније и ефектније краће пјесме, пјесме гдје проговори искрена поетска осјећајност. Таква пјесма је пјесма „Руке” и још неколико изузетно успјелих пјесама (једна од њих је она коју сам раније навео). Има и пјесама које, кад их читате, поприме додатно сазвучје, зазвуче тако као да до вас допире звук неке шлагерске мелодије. Таква је пјесма, рецимо, „Чаробни орах”.

Углавном, ради се о поезији, о пјесмама које су јаког ритма, јаког и силовитог убрзања. У овој поезији, како рекох, преплићу се два миљеа, тај медитерански, приморски и континентални. То се огледа и у самој лексици која се употребљава у овој поезији. Друго, има неких пјесама у којима се структура пјесме заснива на опозитима, на антонимима, рецимо плаво-црно у пјесми „Судбина”.

Једно од основних осјећања у овој поезији је сјета, жал за прохујалим, па могло би се, бар мој је такав осјећај, доживљај те поезије и у доброј мјери, с обзиром на то све што се догодило, што је прошло, и оно добро, а и оно зло је подстакло један наглашен пјеснички песимизам.

Доста је пјесама о младости, мору, о изгубљеном завичају. Има пјесама у којима су у наслову истакнути лирски јунаци (стварни или фиктивни, измишљени), рецимо као што су пјесме „Гордана”, „Маргарет”, „Ена”. То су пјесме у којима прошлост говори, понекад грчевито и болно. Има пјесама гдје се ти доживљаји нашироко опсервирају, као што су „Нема наслова, ничега нема” или „Ноћ која није имала јутро”. Дакле, ријеч је о пјесмама које су доста развијене и са тим наглашеним дескриптивним елементима. Ипак, у већини пјесама говори срце, говори једна младалачка самоувјереност, мада је све то, како већ рекох, често помијешано са болом.

У многим од ових пјесмама говори самоћа, говори пјеснички субјекат који тражи себе у једном другом времену и једном другом простору.