______________________________________________________

Већма публицистичко неголи литерарно дело или „дело на делу” свакодневице и сваконоћнице једне агресије и једне одбране, „Бомбардан у Беогарду” Милића од Бачве, алиас Радомира Милића, непрестано производи једину могућу књижевност у немогућим условима дивљачког, стрводерског, бомбашког серијала Натофашистичке армаде над Београдом и земљом Србијом. А Србија, као што каже можда баш колатерална, покадшто гусларска песма: „Није мала, није мала, трипут ратовала / И опет ће, и опет ће, ако буде среће”! Далеко од било које физичке, метафизичке, пучкошколске, плебејске среће, Србија се у пролеће, надомак лета 1999. године, нашла у несравњеном, у беспримерном окружењу ваздушних пирата и технолошких џелата, не видећи краја свим својим страдањима у најкрвавијем од свих векова.

Ту и такву Србију, мартирску, а опет тврдоглаву, нападнуту „од зла оца и од горе мајке”, а опет непокорну, Милић од Бачве пројектује у секвенцама које имају свој документарни брио, али тако замашно, тако доживљено и тако иронично преливено да се одиста осећа нетом проживљена орвеловска драматургија немогућег у могућем. Под струјним, наоко лакоречивим, а у ствари магнетним пером Милића од Бачве, ништа није бело нити црно, ружичасто ни врано, јер се са ратом, са ратним невољама и драмама, бдењима и хтењима, живи дијалектички неспорно као у свакој задатој, могућој ситуацији. „Живот није што и поље прећи”, записао је Пастернак. Али, ево где један сведок, један учесник задатог ратног живљења, прелази дане и ноћи као просторне категорије и, сведочећи шта је обележено и шта је бомбардовано, даје сијасет одговора на искошено, дијаболично, орвеловско питање које је опет, апсурдима за вољу, превасходно његошевско: „Што је човјек, а мора бит’ човјек”.

„Бомбардан у Беогарду” се указује као материјал за један интимистички, антиратни, противградни роман, али срећом не упада у замку књижевне коњунктуре која нас већ преплављује и обесхрабрује својом дневничком, претенциозном реториком, без правог, православног промишљања, а на ниској, себељубивој равни писања о рату по сваку цену и у бесцење. Оно што издржава суму стварносних или бдеонички надахнутих страница (секвенци, вињета, детаља, записа) ове књиге, управо је иронијски ланац асоцијација који се, опет живо и живописно, укршта са орвеловски сатиричном конотацијом. Досећа се, не без двоструке асоцијације, аутор ове необично обичне, скоро репортерски задихане па примирене књиге, једног сјајног есеја који почиње ништа мање необично обичном реченицом: „Док пишем, високо цивилизовани људи лете небом изнад мене са намером да ме убију.” Есеј је написао и потписао аутор који се зове Ерик Артур Блер, са псеудонимом Џорџ Орвел. Дакле, и овде, у случају чудовишног насртања на једну малу земљу на брдовитом Балкану, мастодонтски цинизам Блера, председника енглеске владе, неумитно је демаскирао његов земљак, али не и његов поданик.

Уз документарно-иронично штиво које има своју хомогену књижевну форму, једну врсту уврнутог, синкопираног дневника, Милић од Бачве исписује и серију песничких комада, оштрих и оштроумних песама под неодољивим насловом „СТИХ И ЈА” (СТИХИЈА). Чинило се рецензенту, у први мах и при првом читању, да је то нека друга књига или „исто то, само мало друкчије”. Међутим, када се рукопис чита унатрашке као, рецимо, Павићева барокна књижуриница „Хазарски речник”, добија се веома узбудљив, колитерарни садржај у већ садржаном штиву и писму Милића од Бачве. Стога веома радо препоручујем овај занимљиви, местимично оригинални рукопис за штампу и објаву, а иронично, колико и меланхолично посвећен:

„...свој оној дјеци која је никада неће моћи прочитати...”

др Мићо Цвијетић

У односу на прву књигу Радомира Милића (збирку пјесама о љубави „Могле су бити пјесме”) књига „Бомбардан у Беогарду” је сасвим другог усмјерења, друге тематике, то је једна врста дневничке прозе. То је, уствари, књига побуне, књига доста наглашене сатиричности, ироничности (па и сам поднаслов „колатерални записи” говори о томе). Књига је то пуна финих личних запажања и закључака, логичних опсервација па и дијалога са самим собом. У књизи налазимо доста фактографије, података, указивања на оно што се стварно догађало, али се из тога препознатљиво фактографског развија једна посебна прича. Аутор размишља о ономе што га окружује и та своја размишљања износи на папир. Исказује своја дубока унутрашња проживљавања, описује сусрете са људима. Има ту доста и онога младалачког пркоса, младалачке самоувјерености, пркоса изазивањем смрти (идем, пратим све, биљежим па...)

Оваквих, дакле дневничких књига, и прозе и поезије, има доста и све ће их више бити. Оне ће настајати, а наравно, доћи ће сигурно и вријеме када ће на основу ових књига неко, можда попут Андрића, на свој начин и својим дурбинима дати тим садржајима посебну дубину.

Посебни поетски додатак под насловом СТИХИЈА (СТИХ И ЈА), који се налази на крају ове књиге, заврјеђује неколико ријечи. Те пјесме (без појединачних наслова) су стиховане анатеме, осуде, па и клетве које у доброј мјери имају призвук наше епско-лирске поезије. Пјесме су то пркоса и отпора пуне вербалне енергије, вербалног отпора, у којима је, наравно, препознатљива фактографија, али она је само клица, зачетак пјесме, она је подстицај за пјесму, а око фактографског детаља се пјесма развија и гради.

Посебно бих истакао двије пјесме, једну која почиње стихом „Не дајте, рођени моји” и другу, пјесму са препознатљивим поводом – пјесму о малој Милици. Та пјесма о страдалој недужној трогодишњој дјевојчици је тако добра да заврјеђује да се нађе у читанкама.